ПРИДАТЦИ К СРБСКИМ СПОМЕНИЦИМА.

ОПИСАНИЈЕ ГРАДА ГОЛУБЦА.

(Саобштено од Тодора Влаића учитеља.)

Обште је мненије народа нашег, да је овај Град зидала Јерина. Приповеда се, да је у исто време сазидала и неколико кула с оне стране Дунава (у садашњој држави Аустријској) спроћу града, одакле је повела један ланац Преко Дунава, и скопчавала га с ове стране за град, а с оне за речене куле, којим је пролазеће Дунавом лађе заустављала, и мит (ђумрук) од њи наплаћивала. Овај град лежи изпод велики, каменитих гора, у самом почетку каменито-тесног ушћа планина, крај Дунава. Он је порушен, али се и данас виде остатци његових тврдих стена. Особите су знамените капије и куле (њи осам има и сада); једна кула, звана „Шешир кула“ стоји на врх града, и приповеда се, да је у њој Јерина живила. У овој, и у јошт некима налази се стрела, неки части оружија, и осталих којекаквих гвоздених, бакарних и од другога метала начињених ствари за потребу човека. Између кула пак у среди града никаква трага или места нема, где би се приметити могло, да је кадгод кућа била, но само заоштрљене голе стене стоје, по којима пењући се човек на Шешир-кулу, и с ове силазећи се, мора готово пузећи преко изтрошених камечака и песка ићи. У исто пак време има се бојати страшних као рука дебелих змија. Само изван кула одма код града крај Дунава има једна равница, подоста велика, на којој су

имали људи куће и остале стаје своје, од који и данас знакова има. Амам и џамија и сад стоји до полак разваљена. С друге стране града ниже Шешир-куле извире једна врло пријатна вода, и низ стене сасвим стрмено доле у Дунаво тече, где ју људи заитају и пију. А мало даље од града с исте стране близу Дунава изпод стена има једна на два аршина широка рупа, која, као што људи кажу, нема дна, и ако га има, мора да је далеко, и за то, и што често воду бљује, народ ју зове Бездана. Приповеда се, да је пре две стотине година, с обичним својим бљуванем воде, избљувала потопљену кудељу неомлаћену. Осим тога има ту још неколико потока, који одозго из планина извиру и преко стена у Дунаво утичу. У овим потоцима, леже се убитачна нека мушица у силној множини, која као жабњак изгледа; ал’ не само ту, него исто тако и на Аустријској страни. Покрај ове убитачне мушице налазе се у истим планинама јошт неке бубице, много отровније. Оне су мале као гусеница, и налик на шкорпиона, по чему се и називљу скорпије; имају подугачак реп, којим кад боцну човека или другу какву животињу, тако снажно смртан отров у исти мах из себе пусте, да онај час она животиња мора скапати. Зејтином се најлакше утамањују; јер како овај на њи канеш, одма им тиме и силу кретања телесног, а и живот мало час одузмеш. —

У време кад је Аустрија, пре сто и неколико година, завладала Сербију од Турчина, видећи да људи у граду Голубцу, о ком је говор, живити, и она свој суд устројити неможе, крене људе и насели с кућама на равници једној крај Дунава, и више ње на брду, по сата од града: и ту суд свој устроји и цркву сазида. Онда су и Србљи, као и Немци, саградили своју цркву и школу, и назвали то место „Нови Голубац“, који је и данас, а оставши пуст град Голубац „Стари Голубац“, како га и данас зову. На том брду још у време Римљана био је јаки град, који је доцније до самог темеља разрушен. При свем том виде се и данас знаци тврдине и у њојзи кућа; има такођер и гробница

на свод зидани, у којима, а осим њи и свуда по граду и око града непрестано се налази старих златних и сребрних, и од другога различитога метала начинених прстења, минђуша, ланаца, новаца, ибрика и којекаквих други ствари.